Preveo i priredio: Bojan Kuliši?
Nau?nici idu do dna sa ronjenjem – kako boravak pod vodom uti?e na še?er?
Da li je mogu?e roniti bezbedno i ako imate dijabetes? Bez ve?eg rizika, jedan švedski istraživa?ki tim je sada ispitao taj problem. Primarno pitanje je kako boravak ispod površine vode uti?e na nivo še?era u krvi.
– Do sada ne postoje dobri studiji. Zato postoji jedna velika potreba za ovim istraživanjem koje mi sada radimo, kaže lekar Johan Jendle, koji je inicijator prvog nau?nickog pokušaja na svetu da se izmere nivoi še?era u krvi tokom ronjenja.
Pokušaj se radi u saradnji sa kolegama doktorima Peterom Adolfsonom i Hansom Örnhagenom. Zajedno ?ine jedan tim sa vrhunskim znanjem i iskustvom iz oblasti ronjenje i dijabetes. Sreli smo ih kod ostrva Släggö u Lysekilu, dok se sprovodi prakti?an deo studija sredinom maja.
Tokom tri dana, 24 ronioca – dvanaest sa dijabetesom i dvanaest bez – ?e biti pod neprekidnom kontrolom. Uradi?e vise zarona razli?itih težina i njihovi nalazi glukoze ?e se o?itavati svakih deset sekundi, 24 sata dnevno. Da bi to bilo mogu?e, upotrebi?e se jedan mali senzor koji se svakom u?esniku ubode u potkozno tkivo na stomaku.
Ubodi svaki sekund
U jednom nau?nickom ispitivanju, ništa se ne prepusta slu?aju. Da bi se dobile korektne vrednosti še?era u krvi, sa kojima bi se automatski o?itane vrednosti iz tkiva mogle kalibrisati, ronioci moraju da se suo?e i sa ubodima u prst ili uvo, relativno ?esto tokom vikenda, dok istraživanje traje. Nije veoma lagan zadatak postrojiti 24 ljubitelja slobode u red za sobu gde su dijabeti?arske medicinske sestre Pernila Skote i Katarina Andreason uspostavile privremenu laboratoriju.
Dok Johan Jendle pokušava da stvori redosed u redu i dok sestre uzimaju nalaze, on objašnjava pozadinu istraživanja.
– Ranije su svi dijabeti?ari bili tretirani isto, kaže on i objašnjava da je to zna?ilo da je ronjenje bilo isto zabranjeno kao i postati pilot za onog ko ima dijabetes.
Zahvaljuju?i sve boljim insulinima i sigurnijim tretmanima, zabrana je u zadnje vreme postala malo slabija. To zna?i da razli?ite ronila?ke organizacije postavljaju razli?ite uslove. Neke su postale liberalnije. Isto važi i za lekare. Znanje o ronjenju i dijabetesu je neravnomerno i jedan deo lekara kaže ”da”, dok drugi izaberu sigurniju alternativu i refleksno kažu ”ne” svima.
Kao meteorit
Takve doktore je sreo Magnus Lindström, kada je još zimus konstatovano da ima dijabetes. Magnus ima 29 godina i u veoma dobroj je fizi?koj kondiciji. On ima obi?aj da traži ona najteža iskušenja, tako da se izmedju ostalog bavio ultra maratonom i triatlonom. Zadnjih 15 godina je veoma požrtvovan sportski ronilac sa ljubavlju za ronjenjem u pe?inama i kao sporedni posao ima i firmu u ronila?koj branši.
Sumnja o njegovom dijabetesu je došla neo?ekivano kao meteorit iz svemira i u najgore mogu?e vreme. On je bio uložio 70.000 kruna (7.500 eur) za dodatno ronila?ko školovanje u škotskoj, gde je prvi dan ?inio jedan veoma opsežan lekarski pregled.
– Pregledali su sve. Nalaze u krvi, plu?a – sve.
Magnus pri?a da je poslednja stvar koju je uradio bilo da preda nalaz urina. Skoro odmah posle došlo je pitanje da li ima dijabetes. Pošo Magnus nije imao pojma o tome, poslali su ga dalje na ispitivanje. Sa sobom je dobio kovertu sa tajnim sadržjem.
– Išo sam prema hitnoj kao de?k sa pismom u ruci. Odmah su me zadržli u bolnici.
Ne znaju?i o dijabetesu
Obavešenje je bilo škantno. Iako je njegov brat pre par godina dobio istu dijagnozu, Magnus nikada nije razmišjao o tome da bi i on mogao biti pogodjen. Prvo sa rezultatom u ruci, razume je da je njegova velika že? bila simptom. On je tu potrebu za vodom gledao kao posledicu napornog treninga. I moža je ta kombinacija treninga, ishrane i vode kontrolisala njegovu bolest toliko dugo. Razmišljaju?i o tome kada je po?eo da pije mnogo vode, Magnus je mislio da je dijabetes, ne znaju?i o njemu, u stvari imao otprilike sedam godina.
– Kada sam uradio fotografisanje o?nog dna videlo se da sam ga imao jedno vreme.
Imao je nekoliko prilika da se testira sa bratovim aparatom za še?er, ali to nikada nije uradio.
– Bio sam smrtno uplašen od igala.
Sada može samo da spekuliše o tome da li bi taj test napravio neku razliku.
– Sada ne mogu ništa da uradim u vezi toga, kaže on.
Magnus Lindström radi u firmi koja se bavi podržavanjem hendikepiranih osoba u borbi protiv službe socijalnog osiguranja. Mogu?nost da u?estvuje u stvaranju boljih uslova za druge je jedan od razloga zbog kojih se prijavio za ovu studiju.
Smrtna disciplina
Magnusu je bilo teško da prihvati zabranu ronjenja, koja nije mogla da se motiviše na jasan na?in. On je, sasvim o?ito, uspeo da roni bez incidenata ve? mnogo godina. ?esto zajedno sa svojim drugom Tomasom Kristofferssonom, koji vodi privatnu ronila?ku firmu. Tomas je Magnusov partner pri zaronima u Lysekilu. On je to zamišljao kao malo opuštenog ronjenja, ali se ispostavilo kao vikend sa skoro smrtnom disciplinom. U jednom nau?nom eksperimentu nema mesta za stvari kao što je sloboda.
– Ovde je postrojavanje u nula-sedam-pedeset. Kasnije bodu uvo, ska?emo u vodu i izlazimo po komandi, jedemo u odre?eno vreme, ponovo ubod u uvo i tako dalje. ?ovek se ose?a kao hr?ak u to?ki?u, kaže on.
Magnus je jedini razlog zbog kojeg Tomas u?estvuje. On ?ak nije ni shvatio da ?e postati deo istraživa?kog projekta. Tako, kada je usput imao probleme sa autom, zamalo se nije vratio u Stokholm.
– Ali, imao sam Magnusovu ronila?ku opremu u autu.
Tek malo kasnije, posle dolaska u Lysekil, razumeo je i ozbiljno shvatio šta se o?ekivalo od njega i onda je malo falilo da se iz svega povu?e.
Bio sam malo iznena?en, kaže on i objašnjava da mu je veoma neugodno da ga neko bode. Da, osim toga, nosi jednu nepoznatu stvar u stomaku je skoro bilo previše. Zbog Magnusa se žrtvovao.
– I postavljanje senzora se nije ose?alo mnogo, dodaje Tomas.
Njih dvojica se dugo poznaju i zajedno dele mnoge ronila?ke doživljaje. Zamisao da je Magnus imao dijabetes je bila isto nerazumljiva zamisao za Tomasa koliko je ispo?etka bila i za Magnusa.
– Magnus se asimilira u razli?itim situacijama. Ja mislim da je to on veoma dobro prihvatio. Nije se ljutio zbog svog dijabetesa, ve? zbog ?injenice da su ga neki proglasili invalidom, kaže Tomas.
Procedure mogu da se naprave
Magnus, normalno, ima pozitivne nade o studiji u kojoj u?estvuje. On svoje nade deli sa ronila?kim doktorom Hansom Örhnagenom.
– Ako budemo mogli da pokažemo da se promene u še?eru kod dijabeti?ara ne razlikuju od promena kod obi?nih osoba – onda možemo da napravimo procedure kako dijabeti?ari trebaju da rone, kaže on.
Samim tim nije re?eno da dijabeti?ar ne mora da bude dodatno pažljiv kada se nalazi pod vodom. S obzirom da težak fizi?ki napor troši mnogo glukoze, osoba sa dijabetesom se izlaze ve?em riziku, jer ne može da oslobodi dodatni še?er, koji može biti potreban pri neo?ekivanim dešavanjima, kao što to mogu zdravi.
Zbog toga dijabeti?ar mora da planira svoj zaron malo pažljivije. To je nešto što Odd Bengtsson ve? odavno ose?a. On ima dijabetes od 1981. godine i poslednjih 20 godina se, sa dozvolom svog lekara, bavi ronjenjem. Odd je uvijek izbegavao najteže izazove i uvek se odricao spontanih zarona. Tokom vikenda u Lysekilu dobio je mnogo novih saveta, ali isto tako i potvrdu nekih svojih teorija.
– Glavna poenta svega je da znaš u kom si trendu kada roniš. Ako si u opadaju?em trendu treba da odustaneš, kaže on misle?i na nivo še?era u krvi.
Glazura za torte
Dijabeti?ar koji ide u dubinu treba sa sobom da ima nešto da jede. Jedna tuba glazure za tortu je odli?na i njen sadržaj je veoma jednostavan da se uzme ako se dobije hipoglikemija pod vodom. Isto tako je bitno da partner sa kojim se roni treba da razume simptome bolesti kao i ”L” koje dijabeti?ar sa niskim še?erom treba da mu signalizira.
Ideja o glazuri za torte je samo jedna od mnogih koje su kružile me?u roniocima sa dijabetesom koji su u?estvovali u studiji. Rezultat istraživanja ?e biti gotov za najranije pola godine, ali ve? je dobio informaciju da je kontaktna mreža dijabeti?ara koji su zainteresovani za ronjenje u pripremi.
– To je jedan veoma važan deo, kaze Johan Jendle.
On se nada jednoj stranici na internetu, na kojoj ?e dijabeti?ari, lekari i odgovorni za ronjenje moci da se sre?u radi razmene informacija. Endokrinolozima je potrebno više znanja o ronjenju da bi mogli da zaklju?e ako je pacijent pogodan ili nepogodan za ronjenje, a instruktorima je potrebno obrazovanje o dijabetesu.
Johan Jendle smatra da je ova studija došla u pravo vreme. Interesovanje za nju je bilo veliko.
– To pokazuje da u švedskoj postoji više dijabeti?ara ronilaca nego što sam u po?etku mislio.
On se nada da ?e studija postaviti osnovu za nova internacionalna pravila. Ali, potrebno je jos istraživanja.
– Sada posmatramo tip 1 dijabetes i ronjenje sa suvim odelom u nordijskim, hladnim vodama. Ta informacija nije primenjiva na ronjenje u toplim vodama sa mokrim odelom, kaže Johan Jendle i dodaje:
– To je zahvalno i ujedno nezahvalno istraživanje. Celo vreme postavlja nova pitanja, ali to je jedna od ?ari sa istraživanjem.
Moment 22
Sa više znanja, Johan se nada diskusiji o dobrom obrazovanju za dijabeti?are koji ho?e da rone. Možda ?e biti re? o samo nekoliko ronila?kih centara sa specijalnim iskustvom koji ?e mo?i da ih certifikuju? Možda ?e ronilac morati da nosi senzor i da pokaže stabilnu liniju še?era da bi prošao ispit?
– Mogu?e je imati oscilaciju u visini še?era, za koju ?ovek i ne zna.
Koordinacija ispitivanja i rezultata je potrebna i zbog istraživa?kih razloga. Ronilac dijabeti?ar danas može da se na?e u tzv. "moment 22" situaciji.
– Ako ne nazna?iš da imaš dijabetes, onda prikrivaš ?injenice koje mogu da uti?u na tvoja osiguranja. Ako nazna?iš, onda može da ti bude otežano da roniš, kaže Johan Jendle.
On se nada da ?e ova studija biti jedan važan dodatak drugim studijama o ronjenju sa dijabetesom tako da osiguravaju?a društva dobiju šansu da ocene rizike i da postave razumnu cenu u odnosu na njih. Osobe sa dijabetesom treba da imaju iste mogu?nosti kao drugi u svim oblastima društva, misli Johan Jendle. Tu misao deli sa Peterom Adolfssonom, koji vodi jedan malo širi istraživa?ki projekat sa usmerenjem na sigurnije i bolje bavljenje sportom. Uklanjanje prepreka je ono što ih obojicu podsti?e.
– Slede?a stvar ?e biti padobranstvo, kazu oni.
(?asopis "Diabetes", 03/07)
.
Još uvek sam pod jakim utiscima i prosto ne verujem da sam uspeo. Godinu dana konstantnog treniranja dovelo me je do cilja. Sve je bilo savršeno u Amsterdamu, od prvog momenta kad sam sleteo na aerodrom, odlaska na stadion, snalaženja po gradu, pa do same organizacije trke. Oduševilo me kako se lako snalaziti u Amsterdamu, sve je perfektno ozna?eno, ljudi na ulicama su jako ljubazni i uz znanje engleskog jezika vi se ose?ate kao da ste ve? u njemu bili. 
