Godina je velikih jubileja za dijabetološku zajednicu. Pre 100 godina stvoren je insulin, bez koga se život mnogih od nas ne može zamisliti, a pre 30 godina prvi put je širom sveta obeležen 14. novembar – Svetski dan borbe protiv dijabetesa. Simbolično ili ne, problemi nas koji živimo sa dijabetesom na dnevni red javnosti uglavnom dođu sredinom novembra, iako više od 10% populacije naše zemlje svakog dana vodi borbu protiv sa njim, 365 dana u godini. Izazovi su postali još veći sa izbijanjem pandemije koronavirusa. Situacija u kojoj živimo, uskratila nam je pre svega mogućnost da viđamo lekare. Digitalna rešenja pružaju priliku da sa lekarom stupimo u kontakt online, što je bilo veoma važno jer su tokom pandemije osobe sa dijabetesom izložene većem riziku i komplikacijama. Na globalnom nivou svaka treća osoba preminula usled koronavirusa, imala je dijabetes. Zahvaljujući edukacijama koje organizuje Dijabetološki savez Srbije, uspevamo da prevaziđemo poteškoće i učimo da živimo u „novoj realnosti“, ali se još jednom pokazalo da je nivo dijabetološke zaštite za pacijente sa dijabetesom često pitanje života i smrti. U našoj zemlji to znači čak 770.000 života.
Zato ne čudi što se svuda u svetu, pa i u Srbiji, ove godine Svetski dan borbe protiv dijabetesa obeležava pod temom “Pristup savremenoj dijabetološkoj zaštiti“. Ova tema naglašava značaj sistemske brige društva za osobe sa dijabetesom, a obuhvata pristup terapijama, pre svega inovativnim, zatim tehnološkim rešenjima koja omogućavaju normalan život, ali i široko dostupnu mrežu zdravstvenih ustanova posvećenih pacijentima sa dijabetesom, kao što su savetovališta.
Za inovativne terapije u lečenju dijabetesa zalažemo se već godinama. U Srbiji su najmoderniji insulini uveliko dostupni, ali inovativna terapija podrazumeva i moderne neinsulinske opcije predviđene svim relevantnim vodičima za lečenje dijabetesa, koje još nisu dostupne u Srbiji. Po najavama Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje to bi uskoro trebalo da se promeni i to je dobro. Ipak, u našoj priči nije dobro što svaki dan odlaganja uvođenja novih terapija nosi ozbiljne posledice za pacijente. Na primer, ako osoba sa dijabetesom živi sa neregulisanim šećerom godinu dana, opasnost od infarkta miokarda veća je za čak 67 odsto! Ako dodamo da neki od ovih modernih lekova značajno smanjuju rizik od smrti izazvane koronavirusom kod osoba sa dijabetesom, jasno je zašto je za nas to pitanje toliko važno, posebno u smiraj 2021. godine kada pandemija koronavirusa i dalje okupira zdravstveni sistem Srbije.
Poznato je da nove
tehnologije, kao što su insulinske pumpe i senzori, omogućavaju neuporedivo
bolju kontrolu glikemije. Za sada je u Srbiji ovaj vid kontrole dostupan
određenom broju osoba, a naša zajednička misija je da se potrudimo da ove
tehnologije budu dostupne svima koji imaju dijabetes.
Poseban značaj u okviru pristupa dijabetološkoj zaštiti za nas imaju savetovališta. Tamo gde postoje i gde su dobro organizovana, ona pružaju izuzetan doprinos i prave razliku u životima osoba sa dijabetesom. Mnogima od nas savetovališta su promenila odnos prema bolesti i poboljšala kvalitet života. Kroz savetovališta dobijamo kompletniju sliku o našem stanju, jer na jednom mestu u razgovoru sa lekarom, nutricionistom i medicinskom sestrom odmah dobijamo korekciju terapije, savete u ishrani, kao i uputstva kako da iz svojih pomagala izvučemo najviše. U njima pronalazimo sigurnost i motivaciju za bolje upravljanje bolešću. Način organizovanja savetovališta za dijabetes u Srbiji nije standardizovan i ona najviše zavise od entuzijazma ljudi koji ih vode. Zato ih često uopšte i nema u domovima zdravlja, a tamo gde postoje uglavnom nemaju stalno zaposlene lekare koji bi se usavršavali u oblasti dijabetesa. Za nas je teško da razumemo da broj od 770.000 pacijenata, kao i nebrojeno onih koji su u opasnosti da od dijabetesa obole, ne opravdava sistemsko obezbeđivanje dijabetološke zaštite kroz savetovališta. Takva zaštita ne samo da obezbeđuje dostupniju podršku za osobe sa dijabetesom, već omogućava i prevenciju komplikacija koje predstavljaju najveći trošak zdravstvenog sistema u vezi sa dijabetesom, kao i njihovo pretežno zbrinjavanje na najjeftinijem, primarnom nivou zaštite.
Na kraju treba da
budemo svesni da je i najbolji nivo pristupa savremenoj dijabetološkoj zaštiti
uzaludan ukoliko ne postoji odgovoran pristup nas samih. Mi treba da preuzmemo
odgovornost za kontrolu svoje bolesti, edukaciju, način ishrane, fizičku
aktivnost, podršku drugim osobama sa dijabetesom… Na taj način zatvara se krug koji omogućava
normalan život za sve nas. U našem slučaju krug je plave boje i svi mi koji ga
sa ponosom ističemo, imali dijabetes ili ne, svesni smo da u našoj zemlji on
simbolizuje neprekidnu borbu za šansu da 770.000 ljudi živi normalno.