EVROPSKO PRVENSTVO U MALOM FUDBALU ZA OSOBE SA DIJABETESOM
Piše: Aleksandar Opačić
Od 19. do 26. jula u rumunskom gradu Klužu, održano je četvrto po redu Evropsko prvenstvo u malom fudbalu za osobe sa dijabetesom „DiaEuro2015“.
Ekipa Dijabetološkog saveza Srbije, odnosno reprezentacija Srbije, uzela je učešće treću godinu za redom. Ekipa je sastavljena od dvanaest članova, od čega deset igrača, trener i zvanični lekar reprezentacije. Kako glasi zvanična parola prvenstva „Same games, same players, do not discriminate (Iste utakmice, isti igrači, nemojte diskriminisati), dovoljno govori o samoj ideji i krajnjem cilju ove vrste prvenstva. Pokazati Evropi i svetu, da osobe sa dijabetesom mogu profesionalno da se bave sportom, u ovom slučaju futsalom, odnosno malim fudbalom. Razmena iskustava sa preko dve stotine mladih osoba koje imaju dijabetes i dolaze iz različitih delova Evrope je nešto što vam se kao prilika pruža retko u životu.
Naša reprezentacija našla se u grupi D, zajedno sa reprezentacijama Portugala, Rusije i Ukrajine. Naizgled nimalo jednostavna i posve dosta izjednačena grupa. Prvu utakmicu protiv reprezentacije Ukrajine, obeležila je povreda jednog od uzdanica naše reprezentacije Novosađanina Saše Karagića, koji zbog povrede stomačnih mišića nije završio utakmicu, a naš tim tako ostao do kraja prvenstva bez igrača u kojeg je ekipa imala dosta poverenja. Izgubili smo prvu utakmicu rezultatom: 2-0, iako odnos sanga na terenu nije bio kao što sam rezultat govori, međutim sve je to sport.
Trebalo je nakon toga podići moral ekipi koja je startovala porazom, jer već sutradan našu ekipu čekao je duel sa jako dobrom ekipom Rusije. Stvari se nisu najbolje odvijale za naše momke, jer se na drugoj utakmici povredilo još dva igrača. Izdržali su naši momci pritisak Rusije sve do pet minuta pre kraja utakmice, kada su vidno izmoreni zbog desetkovane klupe primili gol, a minut pre kraja utakmice još jedan i tako završili i drugu utakmicu porazom identičnim rezultatom 2-0. Međutim, nije imalo šta da se zameri momcima koji su branili boje naše zemlje, kako bi se to fudbalskim žargonom reklo „ostavili su srce na terenu“.
Treći dan takmičenja našu ekipu, koja je brojala svega sedam igrača, dočekao je neugodni Portugal. Naši momci bez šansi za prolazak dalje, sa druge strane Portugal kojem je utakmica protiv Srbije biti ili ne za prolazak u drugi krug takmičenja. Tako je bilo i na terenu, Portugal je imao više snage i više koncentracije, Srbija je pretrpela još jedan neugodan poraz, a da nije postigla niti jedan gol, 4-0 za Portugal.
Momci indisponirani, ljuti na sebe, ali jednostavno nije ih htelo. U tim momentima zaboravljaju cilj prvenstva, nije sve u pobedi i rezultatu. Ima to ”nešto”, što je mnogo veće, značajnije i povrh svega bitnije u životima tih mladića koji su spremni da proliju znoj i da pokažu da sa dijabetesom može sasvim normalno, a pre svega kvalitetno da se živi.
Nije posle utakmice sa Portugalom naša reprezentacija završila takmičarski deo prvenstva. Usledio je meč sa Belgijom. Kako su često kroz šalu govorili momci koji su učestvovali na prethodnim prvenstvima, Belgija redovna mušterija naše reprezentacije. Međutim, našoj reprezentaciji jednostavno sreća nije bila naklonjena. Još jedna povreda, i to golmana. Srbija, sa svega 6 igrača ulazi u meč sa kompletnom postavom reprezentacije Belgije. Neočekivano, iznenađujuće, sramotno na određen način ali Belgija prva postiže gol. Dva minuta pre kraja prvog poluvremena, kapiten naše reprezentacije Aleksandar Opačić postiže prvi gol za reprezentaciju Srbije na prvenstvu. Rezultat poravnat 1-1, međutim drugo poluvreme počinje istim scenarijom, Belgija postiže gol i vodi protv Srbije 2-1. Kako su i momci kasnije govorili, opravdao je status kapitena, Opačić postiže još jedan gol za Srbiju, rezultat je opet izjednačen. Srbija je imala još par prilika za gol, međutim nakon 40 minuta i pri nerešenom rezultatu pristupilo se izvođenju tkz. penala. Svi koji igraju ili su igrali fudbal isto će vam reći, nema slađe pobede nego na penale. Srbija je zabeležila prvu pobedu nakon uspešnijeg izvođenja penala 4-3.
I moral ekipe je opet na visokom nivou, ono na čemu ostale reprezentacije samo mogu da sanjaju i zavide našim momcima. Sloga, povezanost, timski duh i floskula „svi za jednog – jedan za sve“ bila je najuočljivija u reprezentaciji Srbije. Na samom kraju, kako bi se to reklo, kada se sve sabere i oduzme, ostaju vam prijatelji pa možda i za ceo život. Neki su naučili nešto novo, nešto što će njima ali i ljudima u njihovoj okolini koji se bore sa ovom opasnom bolesti unaprediti i učniti život kvalitetnijim. Nekome se ispunio dečački san da predstavlja svoju zemlju, da ponosno stoji dok se na razglasu čuju taktovi himne „Bože Pravde“. Jedno je sigurno, sedam dana provedenih na prvenstvu Evrope, upoznavanje i druženje sa momcima iz ekipe ali i ostalima je uspomena koja će ostati urezana za čitav život.
P.S. Ova ekipa poseduje neverovatno energiju, a njihova snaga je što su zajedno kakva god da ih čeka sudbina.