Današnjim navikama minimalnog dnevnog pešačenja i vožnje autom do najbliže prodavnice nikako nisu jasni tipovi koji iz ljubavi prema nešto ekstremnijem sportu u jednom danu otplivaju 3,8 km, bicikliraju 180 km i trče 42,2 km.
Naime, to su dužine Ironmana, triatlonske trke koja se tradicionalno odvija na Havajima i u kojoj učestvuje 1500 takmičara. Kako se za tu trku mora dobiti pozivnica, u nedostatku takvog poziva, Ivan Blažek iz Hrvatske je odlučio da se takmiči u trci iste dužine, ali u Češkoj.
Učestvovao je u trci Moraviaman Triatlon 2012, koja se održala u subotu 23. juna u češkom gradu Otrokovice, gradu od 20.000 stanovnika, smeštenom malo iznad slovačko-češke granice.
U društvu triatlonaca to i ne bi bila spektakularna vest da Ivan Blažek već 10 godina ne boluje od dijabetesa Tip1. U tom se razdoblju protiv dijabetesa borio različitim terapijama i sportovima. Strast za spidvejom je morao zanemariti zbog zabrane doktora s obzirom na dijabetes, a do sad se iskušao u atletici, boksu i fitnesu. Uz to, već 7 godina terapiju uzima insulinskom pumpom, te na taj način uspešno preuzima kontrolu nad dijabetesom.
Na fakultetu VELV u Varaždinu je upoznao Nenada Šimunka, takođe osobe sa dijabetesom, koji je Ivana upoznao sa čarima triatlona i potaknuo da se aktivno pridruži članovima triatlon kluba Međimurje. Ivan se odmah učlanio u TK i ciljano počeo trenirati za triatlonska takmičenja. Sa tim ciljem je promienio i neke navike koje su mu kao osobi sa dijabetesom štetile.
Za šest meseci aktivnog treniranja učestvovao je na 4. Savskom polumaratonu u fabruaru, KAJ maratonu Zagreb – Medvednica – Marija Bistrica u maju, 27. Plitvičkom maratonu, 2.Varaždinskom triatlonu i Olimpijskom triatlonu na Jarunu u junu. Sve su te trke ujedno bile i priprema za Ivanovo prvo, veliko i najvažnije takmičenje ove godine – Moraviaman Triatlon 2012.
Ivan se za tu trku intenzivno pripremao dva meseca. Uz treninge je pratio promene u organizmu, znao je koliki napor iziskuje određene doze inzulina, iako je tu statistiku poremetio rast šećera zbog uzbuđenja pre same trke, pa ga je i dalje čekao velik izazov.
Iako se Ivan i psihički dugo pripremao za te kilometre, u Češku je poveo sa sobom i svoju veliku podršku, devojku Jelenu Sokač koja je sa jednakom dozom adrenalina pratila svaki njegov kilometar, nakon svakog otplivanog kruga čekala sa aparatićem za mj+erenje šećera i namirnicama za brzo podizanje glukoze ukoliko bi nastupila hipoglikemija.
Plivanje i biciklizam su prošli odlično, dok je u zadnjem delu trčanja bilo većih problema. Kako je neprestano morao nešto jesti da bi održao optimalne vrednosti šećera, osećao je mučninu, ali i koleno se počelo buniti. Uprkos tome, nijednom nije bio u kriznoj fazi odustajanja, i sa ogromnom željom, snagom i voljom da dođe do cilja, nastavio utrku.
Dakle, plivalo se 3.800 m u jezeru Šterkovište, po 3 kruga sa izlaskom iz vode nakon svakog kruga. Biciklistički deo od 180 km se vozio po 30 kilometarskoj stazi u okolini Otrokovica, sa jednim kraćim usponom većeg nagiba kojga su prolazili dva puta u svakom krugu.
Trčala su se 4 kruga od 10,5 km po dovoljno talasastoj stazi da ritam trčanja ne bude monoton. Pobednik ove trke bio je domaći takmičar Petr Vabroušek sa vremenom 8 sati, 41 minut i 19 sekundi.
Ivan je trku završio za 13:46:5 h. U kategoriji M18 (muškarci od 18 do 24 godine) plivanje je završio za 1:38:09h, biciklizam za 6:22:56h i trčanje za 5:19:12h.
Rezultat je fantastičan, a nakon povratka u Goričan, Ivan sređuje svoje utiske:
"Ovo je za mene bio velik izazov i ponosan sam na uspešno završenu trku i postignuti rezultat, iako je moja želja bila da budem ironman (ili kako me moja Jelena sad voli zvati „gvozdeni muž“) koji je trku završio ispod 13 sati.
Za to je ipak bilo previše prepreka, ali sad imam motivaciju da se još koji put prijavim na takav triatlon. Kad sam došao do cilja, obuzela me neopisiva euforija i energija za nastavak trke. Ipak, nakon nekoliko sati počeo sam osećati bolove od kojih se još oporavljam.
Hvala svima koji su mi bili podrška i hrabrili me da bez obzira na dijabetes ja to ipak mogu. Posebno hvala mojim roditeljima i Jeji koja je bila sa mnom i ponekad sa preteranom brigom poskakivala oko mene i bodrila me u svakom trenutku."
[emedjimurje.hr, 28.06.2012.]