Porodica i okolina

Porodica svakog dijabetičara mora u potpunosti biti upoznata sa njegovim zdravstvenim problemima, a naročito zbog ishrane koja je sastavni deo lečenja. Za ovakvog člana porodice priprema se isključivo dijetalna hrana, a obroci se konzumiraju u određeno vreme.

Takođe, ni sam dijabetičar ne bi trebalo da krije od svoje neposredne okoline (nastavnika, profesora, školskih drugova, kolega, prijatelja, komšija, devojke / mladića i sl.) da boluje od šećerne bolesti. Naprotiv, poželjno je upoznati ih makar sa osnovnim činjenicama o ovoj bolesti, kako bi osoba sa kojom dijabetičar provodi vreme mogla da prepozna znake pogoršanog stanja i da adekvatno reaguje ukoliko je to potrebno.

Posebno treba obratiti pažnju na simptome hipoglikemije i hiperglikemije, odnosno naglog pada ili rasta šećera u krvi i šta u tom slučaju treba raditi.

Porodica i šećerna bolest
Doc dr Teodora Beljić Živković

Ova tema se može shvatiti na više načina – Kako žive članovi porodice sa osobom koja ima dijabetes? Ili, da li osoba koja ima dijabetes može da osnuje zdravu porodicu? Ili, da li atmosfera u porodici utiče na osobu koja ima dijabetes? Nije ni malo lako govoriti o ovoj temi.

Šta se događa u porodici kada dete, a pri tome to može biti i dete od 2 godine, dobije šećernu bolest? Ni malo nije lako pomiriti sva osećanja. Ne postoji uopšteni period adaptacije. Obično postoji veliki raskorak između onog što osećaju roditelji deteta i onog što dete misli. I pored velikog osećaja krivice, koji uopšte nije opravdan, i pored tuge i brige, roditelji moraju da nauče sve vezano za dijabetes i da svoje početno i neveliko iskustvo i znanje prenesu na dete. Pri tome postoji veliki strah da se detetu u nečemu ne naškodi. I veliki strah da će dete imati posledice, u vidu komplikacija dijabetesa, ako se ne postupa na pravi način, ako se šećer na drži pod kontrolom. Dete koje ima šećernu bolest, pak i ne mora da shvata sve tako tragično i tužno. Kakav će stav dete zauzeti, zavisi od stava roditelja. Za dete, šećerna bolest postaje nešto što je normalno i sa čim se živi. Roditelji ne smeju da pokvare takav osećaj, brigom i sažaljenjem. A ko im u tome može pomoći? Donekle lekari i medicinske sestre iz bolnice, donekle psiholozi (malo je onih koji se bave tom problematikom), donekle roditelji druge dece koji imaju taj problem ili starije osobe koje su i same jednom bile dete, a sada su »zdravi« odrasli dijabetičari. Ono što se ne sme uraditi je da se napusti posao, da bi se, najčešće, majka posvetila detetu sa dijabetesom. I ne sme se ostati na jednom detetu! Dete će u tom slučaju biti preopterećeno brigom i sasvim su izvesti problemi u periodu adolescencije, ili ranije.

Nije samo malo dete problem. Još je veći problem kada osoba napuni 18 godina, napusti svoj pedijatrijski tim, a ne pronađe internistički tim. Misli da sve zna o dijabetesu, a taj dijabetes odjednom počne veoma nepredvidljivo da se ponaša. A treba završiti školovanje, naći posao, putovati, družiti se i naći partnera. Veoma često, roditelji preuzimaju ulogu lekara, ili nekog koji ide da nabavlja recepte za insulin ili razna opravdanja. Često se kod lekara više viđaju roditelji od mlade osobe koja ima dijabetes. Nije retka pojava, da dete koristi priliku što ima šećernu bolest, za razne ustupke. Ustupaka ne sme biti! Sa punoletstvom, mladi čovek preuzima odgovornost za šećernu bolest. Odgovornost znači edukacija, samokontrola i redovnost poseta lekarima. Ukoliko je mlad čovek pravilno podučen, dovoljno će biti da viđa svoj lekara jednom u 6 meseci. Gde se može podučiti? Iz knjiga, sa interneta (domaći sajt www.diabeta.net), na predavanjima, u savetovalištima i najbolje – na kampovima za mlade sa dijabetesom. Sedam dana letovanja sa lekarom, stručnjakom za dijabetes, celim timom i vršnjacima sa istim problemom može promeniti život! Sedam dana na kampu može pomoći u prevazilaženju problema koji postoje u porodici.

Atmosfera u porodici utiče na regulaciju dijabetesa. Prisilna promena u režimu ishrane svih zdravih članova porodice, nervoza zbog zabrana, osećaj žaljenja zbog »bockanja«, preterana briga… sve to obeshrabruje i ima suprotan efekat od željenog. Naravno, i osoba koja ima dijabetes može da pritiska članove porodice svojom nervozom (obično kada je šećer povišen), neodgovornim ponašanjem, ali i hipoglikemijama. Jedino rešenje je u edukaciji svih!

Osoba koja ima dijabetes može da osnuje zdravu porodicu i da ima solidan brak, samo ako je samostalna i nezavisna. Takva osoba se smatra uslovno zdravom osobom. Može da ima zdravu decu. I ne sme dozvoliti sebi da svog supružnika ili decu optereti svojim stanjem, kako je nekada opterećivala roditelje. Uslov za samostalnost i nezavisnost je ZNANJE. Ordinacije su pune, knjige su nekad dosadne, internet je prenatrpan, a kampovi za dijabetičare jedini mogu da pruže živu reč, emocije i odgovor na bezbrojna pitanja.

Šta se događa kada osobe dobije dijabetes u poznijim godinama života? Nema mnogo razlika – uvek postoje strahovi, nedoumice, potreba za razgovorom, nervoza. Često, žena dovodi muža koji ima dijabetes, na pregled, pošto »on to nedovoljno ozbiljno shvata«. A kako da shvati, kada ništa ne oseća, a i nema vremena za kontrole, rekreaciju, pravilnu ishranu, predavanja. Osoba koja dobije dijabetes sa 40 godina, nema »lakši« oblik bolesti, od deteta koje ima dijabetes od svoje pete godine. Naprotiv, krvni sudovi su stariji, navike se teško menjaju, malo je vremena, a mora isto toliko da se uči! Kampovi su spas!! Kampovi za odrasle osobe sa dijabetesom opuštaju i edukuju.

Dijabetološki savez Srbije vodi više grupa kampova; za poslovne ljude, za mlade ljude uzrasta 18 do 35 godina i za starije osobe do 80 godina. Prinicip u kampovima je isti – druženje, putovanje, edukacija, kontrola dijabetesa, individualno podešavanje terapije i razmena iskustva. Za sve informacije javite se u Dijabetološki savez na telefone (011) 3283 267, 3283 485 ili posetite prvi domaći sajt o dijabetesu www.diabeta.net

 

.

Leave a Reply