Diabeta.net

OPTIMIZAM: SVAKODNEVNA TRKA ZDRAVLjA NINOSLAVA RAŠKOVIĆA   

Imao je dvadeset četiri godine kada su mu lekari saopštili da boluje od dijabetesa. Posle prvog šoka, kada je shvatio da će sa tim morati da živi, uhvatio se u koštac sa bolešću i danas sa insulinskom pumpom oko struka širom sveta pretrčava staze duge desetine kilometara i osvaja planinske vrhove   

Možda je malo neuobičajeno, pa čak i teško izgovoriti da je Pančevac Ninoslav Rašković postao maratonac i planinar zbog dijabetesa, možda još i teže kazati - da nije bilo dijabetesa pitanje je da li bi postao sada već i u svetu poznati dugoprugaš. Ali, jeste tako. Te dve stvari, odnosno sport i bolest, kod njega su povezane i sastavni su deo svakodnevice. Na tihog ubicu, kako doktori ponekad zovu ovu bolest, Ninoslav je krenuo trkom.
Priča o ovom Pančevcu je malo neobična, ali mnogo poučna. Vazduh je udahnuo 1975. godine ispod planine Dinare u Hrvatskoj. Kako kaže, kao i svi Dinarci, pucao je od zdravlja. Ili, što bi narod rekao, bio je „zdrav kao dren”. To zdravlje omogućilo mu je da krene u realizaciju svog sna. Želeo je da leti. Prošao je sve testove i stroge detaljne zdravstvene preglede i upisao se u srednju vazduhoplovnu školu. Školovanje je započeo u Mostaru, završio u Beogradu. Maturirao je u Vazduhoplovnoj vojnoj gimnaziji u Beogradu.

Dok je pohađao gimnaziju, rastrzale su ga te ratne godine. Kaže da ga je zaslepio „Bljesak” i da ga je ošinula „Oluja”. Sa kolonama prognanih u Beograd su stigli i njegovi roditelji.

- Decembar je bio 1998. kad su mi lekari saopštili da bolujem od dijabetesa, tačnije od tipa jedan - kaže Ninoslav. - Imao sam klasične simptome, veliku žeđ i često mokrenje. Iskreno, bio sam šokiran. Vodio sam zdrav život, rizik od naslednog faktora nije postojao, i zato je iznenađenje i bilo veliko. Ali, eto, desilo se.

Kada je bio na ispitivanjima u Kliničkom centru u Beogradu, Ninoslav je stekao utisak da još ima nepoznanica oko ove bolesti. Zato je odlučio da se, čim izađe, što bolje upozna sa ovim tihim ubicom kako bi se lakše nosio sa njim. I kako bi, kome god bilo potrebno, pomogao savetima.

Bolest ne biramo

- Gledao sam u bolnici kako ljudi zapadaju u depresiju kada im lekari saopšte da će do kraja života biti dijabetičari - priča Ninoslav. - I nije mi se dopalo to što su terapije i saveti deljeni, da tako kažem, tipski: „Ovo su lekovi, ovo je dijeta. Idite kući.” Uvek sam bio fizički aktivan, pa kažem tada doktorki da mi dozvoli da trčim, da onda vidi kako mi se organizam ponaša, odnosno šećer u krvi, pa da mi na osnovu toga i terapiju prepiše. Jer, rekao sam, ja tako nameravam da nastavim da živim. Sportski, koliko je moguće. Odgovor je bio da ja moram da mirujem u bolničkim uslovima i tačka. Na osnovu tako izmerenih vrednosti dobio sam terapiju.

Od početka je Ninoslav bio na insulinskoj terapiji. Nije bilo lako, kaže. Mnogo stvari trebalo je prilagoditi toj igli.

- Ljudi kriju da imaju dijabetes, piju lekove i neke čajeve i svašta su spremni da urade samo da se ne bodu - priča. - Znam njih nekoliko koji su tako sebi iskomplikovali život, oštetili vid, samo zbog toga jer živi nisu hteli „na iglu”. Kao da se, daleko bilo, drogiraju. A ja sam, zapravo, baš zahvaljujući tome što sam odmah prihvatio takvo lečenje, mnogo toga uspeo. Zato i savetujem ljude, ne krijte bolest i lečite je primereno. To je uslov da dugo trajete i normalno živite.

Priča naš sagovornik i o neverovatnim situacijama. Kako je gledao roditelje koji su krili od trenera da su im deca dobila ili imaju šećernu bolest, pa kako ljudi na poslu padaju u tešku hipoglikemijsku krizu a niko ne može da im pomogne jer ne zna o čemu je reč. Kako se, zapravo, kockaju životom.
- Kada sam izašao iz bolnice, na Internetu sam iščitao sve što je vezano za ovu bolest - priča. - Hteo sam da doznam što više detalja o problemu koji imam kako bih znao šta smem, a šta ne, šta mogu, a šta ne. Sakupljao sam i tuđa iskustva. Xaba su vam terapije ako ste nedisciplinovani. Pojedem ja ponekad nešto malo što ne bi trebalo, ali uvek znam kad to mogu da uradim i u kojoj količini. Na planinarenju mi se događalo da mi meštani u selu kroz koje prolazim ponude čašu rakije, ili nešto od hrane. Uzmem malo, neću od toga da umrem. Nikad neću da shvatim ljude koji bolest nose u sebi kao sramotu. Nju ne biramo, ona sama dođe.

Supruga Valentina sluša Ninoslava i kaže da ga, naravno, podržava u svim njegovim sportskim aktivnostima i izvinjava se što ne može duže da se zadrži sa nama. Malena Mila uporno je vukla jaknu, obećala joj je mama šetnju. A kada nešto obećate dami koja će uskoro tri godine da napuni, tu nema izgovora.

- Bila je to još jedna moja velika dilema - priznaje Ninoslav, gledajući u ćerkicu Milu. - Odluka da se oženim nije bila jednostavna. Bojao sam se. Šta ako mi sutra naslednici imaju isti problem. Nekoliko lekara mi je razbilo dilemu i strah. Danas trčim prvenstveno zbog svog zdravlja, ali i zbog njih dve. Jer, moje dobro raspoloženje i kontrola bolesti su i moj, ali i njihov mir.

Kada je doznao sve što se moglo o bolesti koju ima i posle konsultacija s lekarima, Ninoslav je krenuo sa svojom terapijom. Danas ga sugrađani svakodnevno viđaju u parku „Gradska bašta” gde se, sa insulinskom pumpom za pojasom priprema za majski maraton u Stokholmu.

Dajem primer drugima

- Rešio sam da trčim za zdravlje - kaže. - Dok se nisam oženio, odnosno dok se nije rodila Mila, na stazu sam izlazio, kao i sada, svakodnevno, ali kad sam imao vremena u toku dana, odnosno kad mi nivo šećera bude to dozvolio. Posle sam ustalio termine i moj dan izgleda ovako. Ustajem u pola šest, posle toga odlazim u park gde trčim do jednog sata u zavisnosti od doba godine. Pretrčim tih desetak kilometara, pa posle na posao u Beograd.

Trči Ninoslav širom sveta i pokazuje da živi, kako obično kažemo, kao i sav normalan svet. I planinari. U svojoj knjižici se nakupilo poprilično planinskih vrhova, sve iznad dve hiljade metara. Dok priča o ovome, ujedno i pojašnjava šta mu sport znači.

- Prvo, jači ste psihički, što je veoma bitno za svaku bolest, a sport svakako doprinosi jačanju mentalne snage - kaže. - Zatim, to mi stabilizuje bolest, nemam prevelikih oscilacija. I treće, dajem primer drugima. Kao da kažem: „Jeste, evo ja imam taj problem, ovako se nosim sa njim i zadovoljan sam kako živim.”

Nema naš sagovornik klasičan recept za one koji, kao i on, žive s ovom bolešću. Pravila se znaju, kaže, šta i u kojim količinama sme, odnosno ne sme da se jede i pije. Ali je od toga nešto drugo važnije. Da ljudi, ma o kakvoj bolesti da je reč, moraju da se suoče sa činjenicom da je imaju. Zatim da se potrude da doznaju što više o njoj, da razmenjuju iskustva sa drugima, jer su iskustva nešto veoma dragoceno. I da budu pozitivni. Da se bore. Čovek najviše može sam sebi da pomogne, samo mora u svakom trenutku da bude pozitivan i da u svemu traži, odnosno vidi ono što je lepo.

I na stazi i na vrhu

Šest sati je trebalo Ninoslavu ove godine da pretrči ultramaraton od pedeset kilometara, a maratone je trčao u Amsterdamu, Ženevi, Italiji... Trčao je i polumaratone i brdske trke, a popeo se i na Bobotov kuk, Međed, Bandijernu, Prutaš...

Ognjan RADULOVIĆ

[Ilustrovana Politika, 31.03.2011.]