8. 07. 2007.
Ispovest: dr Miodrag Stojkovi?
"Odlazim iz Leskovca, nadam se ne zauvek"
Biografija
Dr Miodrag Stojkovi?, ro?en je 5. jula 1964. u Leskovcu. Veterinarski fakultet završava 1990. godine. Na usavršavanju u Minhenu je nostrifikovao diplomu i radio na tamošnjem veterinarskom fakultetu. Doktorirao je 1996. iz oblasti embriologije i biotehnologije. U oktobru 2002. odlazi u Njukasl, gde je uspeo da dobije i u potpunosti okarakteriše novu liniju ljudskih embrionalnih mati?nih ?elija. Avgusta 2004. dobija dozvolu Vlade Velike Britanije da prvi u Evropi i, uopšte, u zapadnom svetu po?ne s dobijanjem ljudskih embrionalnih mati?nih ?elija iz tzv. kloniranih embriona. Iste godine je proglašen za jednog od 12 najperspektivnijih nau?nika na svetu.
Moje detinjstvo obeležila je neka dramati?na bolest koju lekari nisu mogli da otkriju. Gubio sam se, nisam znao za sebe. Bio sam stalni pacijent hitne pomo?i i bolnice. Tada je ušao u mene miris bolnice i možda je to jedan od razloga što sam kasnije odlu?io da na razne na?ine pomažem bolesnim ljudima, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ dr Miodrag Stojkovi?, srpski nau?nik svetskog glasa.
Mladost
Raspuste sam, sa starijom sestrom Mirjanom, provodio u selu moje majke Crni?ani pored Dojranskog jezera na makedonsko-gr?koj granici. I danas ose?am miris prirode u tom selu, miris polja duvana, smokava i paradajza.
Slobodno vreme provodio sam igraju?i basket na košarkaškim terenima u Tekstilnoj školi i dvorištu Internata za srednjoškolce. Košarka je bila moja velika ljubav i moj neostvareni san zbog povrede kolena. Idol mi je u to vreme bio Ki?anovi?, posebno zbog izjave da mu pogrdna imena koja mu upu?uju navija?i s terena ne smetaju, ve? ga inspirišu da bolje igra. Ta izjava mi je pomogla kasnije, kada sam otišao iz zemlje, sa pe?atom – Srbin.
Devojke
Bio sam veoma stidljiv, a i nisam nešto mnogo bio atraktivan za devoj?ice u mojoj srednjoškolskoj mladosti. Možda zato što sam bio visok i sama kost i koža. Ipak, pri kraju srednje škole uspeo sam da prebrodim stidljivost i pri?em jednoj devojci iz komšiluka, s kojom sam se zabavljao narednih deset godina. Kasnije je otišao svako na svoju stranu.
Beograd
S drugovima iz osnovne i srednje škole otišao sam da polažem prijemni na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, ne znaju?i da postoji vojvo?anski klju? po kome se prednost daje Vojvo?anima. Niko od nas nije položio i vratili smo se ku?ama pokunjeni. To je bilo veliko razo?aranje za moje roditelje jer u ovim krajevima je bilo veoma važno pohvaliti se da ti dete studira medicinu.
Moj pokojni otac Boža me je uputio na veterinu, a majka Teodora je posle kra?e ljutnje prokomentarisala – ko zna zašto je to dobro! Ta njena filozofija se pokazala kao ispravna jer sam na prijemnom ispitu na Veterinarskom fakultetu u Beogradu bio me?u prvih deset. Taj fakultet mi je išao vrlo lako i završio sam ga za pet i po godina. On mi je kasnije otvorio vrata za nau?ni rad u inostranstvu.
Prvi posao
Moje prvo radno mesto bio je Institut za istraživanje u fabrici lekova "Zdravlje", ?iji sam stipendista bio. Bilo je to 1990. godine. Imao sam želju da nešto dam od sebe, da nešto korisno uradim, ali posla nije bilo, a plata nije pokrivala ni dvonedeljne troškove. Ta beskorisnost i to siromaštvo nateralo me je da razmišljam o odlasku iz zemlje, ali su izgledi bili slabi. Kada sam ?uo da Nema?ka traži medicinske sestre i tehni?are za privremeni rad, odmah sam se prijavio. Prošao sam selekciju i izabrao Hamburg jer je tamo živela moja sestra od strica Johana Danica Stojkovi?, operska peva?ica. Nisam imao nikakve komplekse, jer je najbitnije bilo iza?i, pobe?i odavde što pre.
Hamburg
Radio sam dve i po godine na kožnom odeljenju Univerzitetske klinike u Hamburgu i negovao bolesnike od najlakših do najtežih, umiru?ih. Nije mi bilo teško, ali sam bio veoma usamljen posle posla. Nije bilo porodice kao oslonca. Ti trenuci su bili prelomni. Na sre?u, izdržao sam. Prilagodio se. Tu sam otkrio da je život prolazan i da je zdravlje najbitnije i da ga cenimo tek kada izgubimo. To je bila velika životna škola.
Minhen
Me?utim, sve vreme sam razmišljao kako da se vratim na stare puteve, da se približim Veterinarskom fakultetu. Odlu?io sam se za Minhen jer je bio bliže ku?i. Zaposlio sam se ponovo kao medicinski tehni?ar u privatnoj klinici. Jednog dana sam na oglasnoj tabli Veterinarskog fakulteta ugledao oglas za doktorante za molekularnu biotehnologiju, genetiku, embriologiju. Istog trenutka otišao sam do profesora Brena.
Prvo njegovo pitanje je bilo da li sam Srbin ili Hrvat. Sledio sam se od straha, boje?i se da ?u kao Srbin da izgubim šansu. Bila je to 1993. godina. Ali srpski inat ti ne da da lažeš. Srbin sam, kažem, i isprsim se, na šta se on nasmejao. Strah je bio bezrazložan. Primljen sam na šestomese?ni probni rad u laboratoriji. Narednih šest meseci sam bio rastrzan na tri strane, rad u laboratoriji, u privatnoj bolnici, a preko vikenda sam vozio pacijente kao dodatni honorarni posao. Posle šest meseci prihvatio sam ponudu da budem njihov stipendista uz skromnu stipendiju. Tu, zapravo, nastaje moj raskid s veterinom i po?inje moj nau?ni rad. U me?uvremenu sam doktorirao embriologiju, biotehnologiju i genetiku i dobio sam mesto nau?nog saradnika na univerzitetu.
Petra
Moju suprugu Petru, osam godina mla?u od mene, upoznao sam na Univerzitetu u Mihnenu dok sam radio doktorsku disertaciju. Došla je da radi kao asistent. U po?etku gotovo da je nisam prime?ivao, ali sam tokom vremena shvatio da je dobra, poštena, lepo vaspitana i da mi nedostaje ako nije u mojoj blizini. Zapravo, shvatio sam da sam posle mnogo godina ponovo zaljubljen. Kako je, o?igledno, bila patrijarhalno vaspitana, morao sam ja da napravim prvi korak. Ven?ali smo se u njenom rodnom gradu. Bila je raskošna svadba, a ja sam posebno ponosan što sam uspeo da u ona teška vremena obezbedim svojim drugovima prisustvo na našoj svadbi. Bio je to najradosniji dan u mom životu. Petra je moj najve?i životni i nau?ni oslonac. Ona je moja spona s realnoš?u. Ona život i ovaj svet mnogo realnije doživljava od mene. Ne mogu bez nje nijedan dan. I kad fizi?ki nisam tu, mi smo zajedno.
Njukasl
Vremenom sam shvatio da Nema?ka nije najbolje mesto za nau?nike koji žele da se bave ljudskim i embrionalnim mati?nim ?elijama i 2001. godine Petra i ja prihvatamo ponudu iz Njukasla. Nakon šest meseci rada na Medicinskom fakultetu tamošnjeg univerziteta uspeo sam da dobijem liniju embrionalnih mati?nih ?elija, ono što su britanski nau?nici pet godina bezuspešno pokušavali. Uradio je to jedan Srbin. Svoju nacionalnost sam isticao i kasnije, kada su stigli ve?i uspesi i od novinara sam zahtevao da to potenciraju u svojim izveštajima.
Zahvaljuju?i tim rezultatima, dobio sam profesuru iz na Medicinskom fakultetu u Njukaslu.
Valensija
Usledila je bolja ponuda sa Instituta "Princ Filip" u Valensiji i Petra i ja smo prešli u španiju. Tamo sam bio zamenik direktora Centra za istraživanje na prostoru od 32.000 kvadrata i sa 300 nau?nih saradnika. Tu sam kao šef ekipe uspeo da izdvojim žive mati?ne ?elije iz mrtvog embriona, a postigli smo i odli?ne rezultate u formiranju banke mati?nih ?elija za terapiju pacijenata sa povre?enom ki?menom moždinom, koji ?e uskoro biti publikovani.
Povratak
Odluka o povratku u domovinu i rodni grad sazrevala je dugo u meni. želja da istovremeno budem s familijom i prijateljima i da svojoj zemlji pružim ono što sam nau?io po stranim laboratorijama bila je ve?a i od direktorskih fotelja i od visokih plata i svetske slave. Rekao sam svom direktoru: Idem u Srbiju jer ako ne probam, nisam živ. Razumeo je. Moju nostalgiju i želju da uspem i u svojoj zemlji razumela je i Petra. Ostavila je sve i krenula sa mnom u nepoznato. Iskren da budem, u toj odluci su mi pomogle vlasti u Leskovcu jer su iz siromašnog opštinskog budžeta izdvojile novac za adaptaciju moje budu?e Specijalne bolnice za vešta?ku oplodnju, koja je pre nekoliko meseci dobila sve upotrebne dozvole.
Petra i ja smo kupili ku?u nedaleko od Leskovca, sku?ili se i usredsredili na opremanje bolnice u kojoj bismo, kako smo planirali, nastavili i naš nau?ni rad.
Razo?aranje
Nažalost, naši planovi se sporo realizuju. Izgleda da sam bio više nego naivan. Devet meseci tapkamo u mestu. A to je veliki period prekida u radu nau?nika. Za devet meseci bio sam svedok velikih gluposti i pokvarenjaštva. Moja želja je bila da u posao uvedem doma?e biznismene preko njihovog u?eš?a u kupovini opreme. Dvojica su bila zainteresovana, ali se nisu pojavila kada je trebalo potpisati ugovor. Ose?am iste frustracije kao one dok sam radio u "Zdravlju".
Petra i ja pakujemo kofere i krajem ovog meseca se vra?amo u Valensiju. Tamo me ?eka isto radno mesto. Na ovaj potez smo prinu?eni jer od ne?ega se moraju pla?ati ra?uni. Nadam se da ne odlazimo zauvek, budu?i da imamo obe?anja od ljudi koji vode Leskovac i od nekih ljudi iz Vlade Srbije da ?e opremanje klinike pomo?i država Srbija. Nadam da ?e to obe?anje održati, ne mene radi, ve? zbog ?injenice da južno od Beograda nema takve klinike. Ako sada ne uspemo, nikada ne?emo, jer ja nemam vremena za ?ekanje.
Gordon Braun
Imao sam priliku da upoznam sadašnjeg premijera i bivšeg ministra finansija Velike Britanije Gordona Brauna. Naša ekipa bila je smeštena u jednom sku?enom prostoru i prvo što je pitao kad je ušao bilo je gde ?e stati novi ljudi koje planiramo da zaposlimo na novim projektima. U šali sam rekao da ?emo zapošljavati male ljude kako bi svi stali. Prihvatio je šalu, ali su ubrzo posle našeg razgovora stigle pare.
(Blic, 08.07.2007.)
Od po?etka jula je krenula akcija zamene starih aparata bilo kojeg proizvo?a?a za novi Accu Chek Go mera? še?era u krvi proizvo?a?a Roche Diagnostics, Nema?ka (uz kupovinu jedne kutije traka). Akcija se sprovodi u ve?im apotekama na teritoriji cele Srbije, a za podru?je Beograda u akciju su uklju?ene apoteke:
Ninoslav Rašković, naš prvi maratonac sa tip1 dijabetesom!